Istrajnost do cilja
Od kada sam napisala poslednji blog post nikako nisam dolazila do neke konkretne ideje na temu o kojoj zelim da pisem. Ono zbog cega sam prvenstveno otvorila blog je bila moda, samo postovi o autfitima i to je to. Medjutim, mislim, cak sam vise i sigurna da mi bolje leze teme zdravlju, nezi, lepoti, modi tu i amo, tako da ce tema na mom blogu (zvanicno) biti mesovita, kao na primer lifestyle, tako da ce se razne teme ovde preplitati.
Sto se danasnjeg posta tice, naisla sam na ideju o tome kako naci nacin da istrajemo u necemu, sta god to bilo, cime god bismo zeleli da se bavimo u narednom periodu. Naravno pored zelje i volje, moj neki vodic kroy taj moj proces istrajnosti u necemu jeste kada samo yamislim osecaj olaksanja, samopouydanja kada postignem taj zeljeni cilj, kao i dobijanje jos vece volje i zelje, odnosno "gladi" za jos vise uspeha u zivotu. Treba biti zaista jako, jako strpljiv i to yapravo i nije neka novost, ali je istinita. Kao sto kaze jedna poznata izreka "Strpljen = spasen". Ovo vam naravno pisem iz licnog iskustva inace vam ne bih ni pocinjala ovu temu jer ne bih imala pravu podlogu za to i ne bih vam onako iz srca dala savet. Evo jedne life story: sa 17 godina sam upisala fakultet, odnosno Visoku skolu jer sam, zbog svog rodjenja u januaru i zbog zakona u to vreme, morala krenuti u skolu godinu dana pre svoje generacije. Kasnije sam upisala srednju skolu koja je trajala 3 godine i po zavrsetku srednje, jos uvek je vazio zakon da deca koja zavrse trogodisnju srednju mogu da upisu fakultet, naravno u zavisnosti koju srednju su zavrsili.
Dakle, ja sam bez problema mogla, tj da sam htela zezala bih se u smislu da bih odugovlacila ovo svoje skolovanje, odnosno studenstke dane na dozivotno, sto bih ja to rekla, ali zapravo poenta svega ovoga sto vam pisem je da sam ja shvatila koliko sam sazrela kao devojka i koliko sam napredna intelektualno, odlucila da to iskoristim i da izvlacim iz sebe najbolje.
Naravno, sve to sa sobom nosi odredjene posledice i odredjen teret. Na ovom delu mog zivotnog puta je bilo dosta prepreka, padova, uspeha, svega i svacega, ali sam crpila snagu iz petnih zila i stigla ovde gde sam sada. Naravno, bez obzira koliko sam ja ispred svoje generacije, imam puno toga da ucim, zapravo mi ceo zivot ucimo, nikada ne naucimo jer je to nemoguce, nove stvari se stvaraju i postojece se menjaju, ali pokusavamo sto vise da naucimo kako bi sebi sto vise olaksali zivot. Imala sa dosta momenata kada sam posustajala zbog teskih porodicnih trenutaka koje sam prozivela i koji su ostavili dubok trag u mom srcu i zivotu, ali sve dodje na svoje.
Tako da se nadam da sam nekako uspela da iskazem i da objasnim poentu samog naslova.
Pisite mi u komentarima o kojim temama bi zeleli da vam pisem i dam neki savet.
